Zoran Čamdžija
TEHNOLOGIJA
PIVA
Uvod
Prema
drevnim iskopinama i zapisima arheolozi su
utvrdili da su stari Vavilonci prozivodili pivo u
domaćinstvu još 7000 godina pne. Imali su 16
sorti piva a za varenje su koristili ječmeni
slad i pšenicu. Odavde se prenela proizvodnja
piva u drevni Egipat, Persiju, Grčku i dr.
zemlje. Egipćani su znali da prave pivo već
2000 godina pne., a Grci su, primajući
civilizaciju od njih, naučili i veštinu
proizvodnje piva, za njima Rimljani, pa stari
Germani i onda ostale evropske zemlje. U tim
vremenima pivo je pravljeno iz slada, ali bez
hmelja, tako da je dobijen proizvod bio veoma
kiseo. Tada su u pivo dodavali različite trave -
pelin, lupin glog, šafran i dr. Primena hmelja
predstavlja važno otkriće i čini osnovu
savremene tehnologije piva. Hmelj se prvi put
počeo koristiti u Novogorodskoj Rusiji.
Usavršavanje parne mašine veoma se povoljno
odrazilo na razvitak pivarstva. Najvažniji
tehnički pronalazak predstavlja pronalazak
mašine za hlađenje. Zahvaljujući najvažnijim
naučno-tehničkim dostignućima u 19. veku
stvoreni su uslovi za pretvaranje usitnjenih
preduzeća u velike mehanizovane fabrike piva.
Osnovne karakteristike
proizvodnje piva
Pod pivom se podrazumeva
slabo alkoholno piće, koje se proizvodi u
procesu alkoholnog vrenja iz slada, hmelja, vode
i pivskog kvasca. Voda je glavni deo svih
napitaka. Ona služi kao rastvarač. Slad daje
pivu sastojke ekstrata od kojeg zavisi punoća
ukusa i koncentracija osnovnog ekstrata piva.
Hmelj konzervira pivo i daje mu ugodan miris i
gorak ukus, dok pivski kvasac izaziva alkoholno
vrenje u kome šećer prelazi u alkohol i ugljen
dioksid. Proizvodnja piva se deli na tehnologiju
slada i tehnologiju piva. Tehnologiju slada
obuhvata: čišćenje i sortiranje ječma,
močenje ječma, klijanje ječma, sušenje
zelenog slada, oslobađanje slada od klice i
poliranje. Tehnologija piva obuhvata:
- Proizvodnja sladovine
- Glavno i naknadno vrenje
- Bistrenje i punjenje piva
Proizvodnja sladovine
Proizvodnja sladovine
prikazuje proces proizvodnje sladovine u
klasičnoj pivari koji se može podeliti na
sledeće faze:
- Drobljenje slada
- Ukomljavanje ili
ekstrakcija slada
- Filtracija sladovine
- Varenje i hmeljenje
sladovine
- Bistrenje i hlađenje
sladovine
Drobljenje
slada
Drobljenje slada
predstavlja mehaničku pripremu slada za
ekstrakciju. Glavni zadatak drobljenja slada je
olakšavanje i ubrzavanje fizičkih i
biohemijskih procesa rastvaranja sadržaja zrna u
toku ukomljavanja radi maksimalno mogućeg
prevođenja eksraktivnih materija u vodeni
rastvor, tj. sladovine. Slad mora biti čist,
sortiran i sa jednoličnom veličinom zrna, što
je sve od posebnog značaja za postizanje dobrog
sastava prekrupe. Na prinos ekstrakta utiče i
stepen usitnjavanja slada. Kod drobljenja slada i
boljeg usitnjavanja endosperma postavlja se
zadatak da se pljevice ne oštete mnogo. Pri
normalno prekrupljenom sladu, odnosi pojedinih
sastojaka izraženi u procentima treba da budu
sledeći:
- pljevica 15-18%
- grubi griz 18-22%
- fini griz 30-35%
- brašno 25-35%
Ukomljavanje
slada
Suština procesa
ukomljavanja leži u prevođenju nerastvorenih
materija slada i nesladovane žitarice u
rastvoreni oblik putem enzimske hidrolize. U
sladu ima malo sastojaka koji se rastvaraju u
vodi (10-15%) od ukupne težine suve materije.
Sastojci slada rastvorljivi u vodi su: šećeri,
deo belančevina i proizvoda njihove razgradnje,
te male količine pentozana, pentoza, heksozana i
heksoza, pektina, taninskih i gorkih kiselina.
Sve ove supstance brzo prelaze u rastvor, a
najznačajniji deo zrna slada, koga čini skrob,
nije rastvorljiv. Pored skroba ima još jedan deo
belančevina u sladu koji je u nerastvorljivom
obliku. Da bi mogli preći u rastvor, glavni
sastojci zrna: skrob i belančevine moraju se
dalje razgraditi putem enzimske hidrolize. Ova
enzimska razgradnja odvija se pod uticajem
amilolitičkih i proteolitičkih enzima. Amilaza
cepa skrob na maltozu, glukozu, maltotriozu i
više dekstreine. Proteaza prevodi složene
belančevinske supstance do aminokiselina. Fitaza
razgrađuje fitin na inozit i fosfate, a lipaza
razgrađuje masti.
Razgradnja
skroba
Do enzimske hidrolize
skroba dolazi usled delovanja aminolitičkih
enzima. Skrob se sastoji od amiloze i
amilopektina. U početku ukomljavanja molekuli
skroba se brzo razgrađuju uz hidrolizu, što
karakteriše promenu jodne reakcije. Jedna od
najkarakterističnijih reakcija skroba je
intenzivno modra boja sa jodom. Ona ukazuje na
prisustvo skroba. Uticajem alfa i beta amilaze
u prisustvu vode skrob se rastvara na maltozu i
dekstrin. Kod tog raspadanja skroba nastaje
obično 80% maltoze i 20% dekstrina. Procenat
nije stalan već se menja pod uticajem
temperature. Sve u svemu delovanje enzima traje
dok se između dekstrina i maltoze ne postigne
određena ravnoteža. Enzimska hidroliza skroba
odigrava se istovremeno alfa i beta amilaze.
Postepenim odcepljivanjem molekula maltoze od
molekula skroba nastaje amilodekstrin, koji sa
rastvorom joda daje ljubičastu boju. U daljoj
fazi razgradnje enzima iz amilodekstrina
odcepljivanjem maltoze nastaje eritrodekstrin,
koji sa jodom daje crvenu boju. Daljim delovanjem
iz eritrodekstrina se odcepljuje maltoza pa
nastaje ahrodekstrin, koji sa jodom ne izaziva
promenu boje. Konačno nastaje maltoza i
maltodekstrin koji sa jodom ne reaguje, pa ne
dolazi do promene boje. Pošto ovakva razgradnja
skroba dovodi do šećera, proces se zove
ošećerenje.
Razgradnja
belančevina
U toku procesa
ukomljavanja složeni molekuli belančevina su
pod dejstvom enzima proteaza raspadaju.
Proizvodi razgradnje
belančevina (polipeptidi i aminokiseline)
neophodni za ishranu kvasca. Sa druge strane,
srednje-molekularne belančevine (peptoni i
delimično polipeptidi) uslovljavaju punoću
ukusa i stabilnost pene piva. Belančevine
velikih molekula su često uzrok pojave
pomućenja, zbog čega se teži njihovoj
razgradnji.
Filtracija
sladovine
Pošto su u toku procesa
ukomljavanja i kuvanja sve rastvorene materije
prešle u sladovinu, nužno je da se ona odvoji
od nerastvorenih delova trebera. Postupak
filtracije se vrši du ve faze: prva faza je
oticanje prve sladovine, koja ima veću
koncentraciju osnovnog ekstrakta, i druga faza -
ispiranje ekstrakta iz trebera koja se vrši
putem ekstrakcije sa toplom vodom.
Sastav
pivskog trebera
Sve one materije, koje
prilikom ukomljavanja slada i kuvanja ne prelaze
u rastvor, čine nerastvorni deo koji se izdvaja
u pivski treber. U njemu se u prvom redu nalaze
pljevice zrna, nerastvorenih belančevina
aleuronskog sloja zrna, nešto zaostalog skroba
što se nije razgradio u toku kuvanja, i mala
količina nerastvornog ekstrakta koji pri
ispiranju nije prešao u sladovinu.
Kuvanje
sladovine sa hmeljom
Kod kuvanja sladovine sa
hmeljom prelaze gorke i aromatske materije u
sladovinu, a belančevine se izdvajaju u krupne
pahuljice koje se postepeno talože i sladovina
bistri. U toku procesa kuvanja dešavaju se
sledeće fizičko-hemijske promene:
- razgradnja i rastvaranje
hmelja i njegovih prerađevina, ekstrakta
u jednostavnije spojeve
- koagulacija belančevina i
izdvajanje belančevina u vidu pahuljica
- isparavanje vode u cilju
postizanja standardne koncentracije
osnovnog ekstrakta
- sterilizacija sladovine
- inaktivacija enzima
- bojenje sladovine
- oksidacija sladovine
- obrazovanje reducirajućih
materija
Zadatak kuvanja je
stabilizacija sastava sladovine uz gore navedene
fizičko-hemijske promene. Sa dodatkom hmelja
postiže se njegova ekstrakcija koja utiče na
kvalitet piva (ukus, biološku stabilnost, penu).
Kuvanje sladovine traje obično 1,5-2h. Predugo
kuvanje vodi do pojačanja boje sladovine, a
prekratko deluje nepovoljno jer ne može da
dovede do izdvajanja visokomolekularnih
belančevina koje izazivaju slabo bistrenje
sladovine i pomućenje piva. Kraj kuvanja se
praktično određuje prema koncentracije
ekstrakta u sladovina, prema izdvajanju
belančevina u vidu pahuljica i providnosti
vruće sladovine. Kuvanjem se takođe uništavaju
i svi enzimi u sladovini čime se obezbeđuje
stabilnost hemijskog sastava sladovine pre
vrenja. U sladovini i u pivu nalaze se materije
koje se vežu sa kiseonikom i stvaraju
nerastvorni oblik taninsko-belančevinskih
kompleksa koji su uzročnici pomućenja piva
usled dugog stajanja, zbog toga je važno da u
sladovini postoje redukujuće supstance koje mogu
da suzbiju oksidaciju koja nastaje aeracijom. Ove
supstance su tzv. reduktoni, dolaze sa sirovinama
u sladovinu, i stvaraju se u procesu kuvanja.
Dodavanje
hmelja
Količina hmelja koja se
dodaje u sladovinu varira od 200-500g po
hektolitru piva. To zavisi od više faktora:
- zahtevima i ukusu
potrošača
- kvalitetu hmelja
- tipu i vrsti piva
- sastavu vode
- kvalitetu slada
Npr. svetla piva u odnosu
na tamna zahtevaju 20-30% više hmelja po
hektolitru piva. Razlog je da svetla piva treba
da imaju hmeljnu gorčinu, dok su tamna piva
slabo aromatičnog ukusa.
Odvajanje
sladovine od hmeljnog tropa
Nakon završenog kuvanja
hmeljne sladovine ona se prepumpava preko cedila
za hmelj u taložnjak. Na dnu hmeljnog cedila
nalaze se sita gde ostaje hmeljni trop i deo
kojagulisanih belančevina, a bistra sladovina
izlazi kroz sita i odlazi do taložnjaka. Hmeljni
trop koji ostaje u cedilu sadrži dosta upijene
sladovine koja se ispira sa toplom vodom, pa se
na 1kg dodatog hmelja nalazi 6-7 litara
sladovine.
Hlađenje i
bistrenje sladovine
Zadatak procesa hlađenja
je snižavanje temperature koja odgovara
potrebama početnog stadijuma vrenja i
zasićavanje kiseonikom iz vazduha u cilju
postizanja vrenja. Osim toga treba da se izdvoji
talog kako bi se dobila bistra sladovina kao
jedna od osnovnih predpostavki za pivo visokog
kvaliteta. U sladovini koja dolazi na hlađenje
nalaze se belančevine koje čine fini talog.
Sniženjem temperature one se talože kao i druge
materije. Za vreme hlađenja sladovina se mora
zasititi kiseonikom iz vazduha i osloboditi
grubog taloga. U vezi ovog zahteva sladovina se
hladi u dve faze, pa dobijamo dve vrste taloga -
vrući i hladni talog.
Vrući talog
Vrući talog koagulira u
vidu krupnih pahuljica prilikom taloženja
sladovine. Sastav vrućeg taloga je sledeći:
- 50-60% belančevina
- 15-20% smole od hmelja
- 20-30% drugih organskih
materija
- 3-20% pepela
Sladovina pod pritiskom
pumpe ulazi u taložnjak i tom prilikom dolazi do
njenog kružnog kretanja. Usled toga formira se
talog u centru posude u obliku kupe koja ostaje
na dnu nakon ispuštanja sladovine.
Hladni talog
Ovaj talog počinje da se
izdvaja na temperaturi ispod 60° C. Hladni talog
čini:
- 60-70% belančevina
- ostatak su taninske
materije
Za otklanjanje hladnog
taloga koristi se Venturijeva cev, tj. proces
koji se zove flotacija. Suština flotacije je u
tome, što se u rashlađenu sladovinu, iz koju je
izdvojen grubi talog pomoću Venturijeve cevi
ubrizgavan vazduh. U tanku se zbog toga stvara
pena koja se penje prema gornjim slojevima i
površini, noseći za sobom hladni talog. Sa
vazduhom se kroz cev istovremeno dodaje i kvasac
pa se na taj način vrši aeracija i istovremeno
dodavanje kvasca, pa se posle toga sladovina
pumpa na vrenje.
Oksidacija
sladovine
U toku procesa bistrenja
sladovina vezuje kiseonik fizički i hemijski,
što deluje na povećanje boje. Kod viših
temperatura dolazi do hemijskog vezivanja
kiseonika, a kod nižih kiseonik se rastvara sve
dok rastvor ne postane zasićen. Šećera u
sladovini ima daleko više nego drugih
ekstraktivnih materija, zbog čega se u toku
hlađenja kiseonik uglavnom veže sa šećerom.
Glavno i
naknadno vrenje
Alkoholno
vrenje
Osnovu tehnologije
dobijanja piva sačinjava alkoholno vrenje.
Proces vrenja je životna pojava disanja kvasca,
kada dolazi do razgradnje šećera u alkohol i
ugljenu kiselinu (Pasterova vitalna teorija
vrenja).
C6H12O6
= 2C2H5OH + 2CO2
Posle Pastera pojavila se
i nova teorija prema kojoj treba alkoholno vrenje
posmatrati posledicom delovanja enzima, a kvasac
je neophodan kao nosilac enzima vrenja. Enzim
koji se nalazi u kvascu dobio je ime cimaza.
Uzročnici
vrenja
Uzročnici svih vrsta
vrenja su mikroorganizmi koji proizvode enzime
kao specifične izazivače hemijskih promena. Sve
te mikroorganizme možemo podeliti u tri glavne
grupe, i to:
- kvasci
- bakterije
- plesni
Za proizvodnju piva služe
pivski kvasci. Kvasci su jednoćelijski organizmi
elipsoidnog, uglastog, ovalnog, ili duguljastog
oblika, koji se redovno razmnožavaju pumpanjem.
U nepovoljnim prilikama, kada kvasci ne
raspolažu sa dovoljno hranjivih materija
razmnožavaju se sporama koje nastaju unutar
ćelija. U pivarstvu kvasci se dele na pahuljaste
i praškaste. Pahuljasti kvasci imaju niži
stepen prevrenja sladovine jer se zgrušavaju u
pahuljice i imaju manju kontaktnu površinu sa
sladovinom. Praškasti kvasci imaju viši stepen
prevrenja sladovine, jer je veća površina
njihovih ćelija u kontaktu sa sladovinom. Ovi
kvasci imaju određene osobine značajne za tok
alkoholnog vrenja. One se ogledaju u sledećem:
- brzini razmnožavanja
- brzini i trajanju vrenja
- bistrenja piva
- brzini taloženja kvasca
- sposobnosti za prevrenje
piva
- ukusu piva
Brzina razmnožavanja ocenjuje
se prema količini kvasca koji se taloži na dnu
posude u vrenju posle 36-48 sati.
Brzina i trajanje vrenja se
vidi po spoljašnjim manifestacijama sladovine u
toku vrenja, tj. kada nestane pena sa površine
posude, a to je dokaz da je glavno vrenje
završeno.
Bistrenje piva je u
dobroj meri zavisno od fizioloških osobina
kvasca. Dok se u jednim posudama vidi brzo
bistrenje i lepi sjaj piva, u drugim posudama i
posle dužeg vremena pivo je opalescentno.
Brzina taloženja kvasca
je važan faktor pri izboru kvasca. Boja taloga
je često u zavisnosti od sladovine, jer, ako ova
ima belančevine koje koaguliraju, stvara se
kašasta masa prljavo-sivog taloga.
Sposobnost za prevrenje piva
izražena je stepenom prevrenja šećera u
sladovini. Različite sorte kvasca u istoj
sladovini daju različit stepen prevrenja.
Ukus piva je u izvesnoj
meri uslovljen i sortom kvasca, pa je potrebno
probom piva utvrditi eventualne razlike.
Karakteristike
vrenja
Na sladovini prilikom
vrenja dolazi do vidnih promena. Te promene se
mogu podeliti na sledeće faze:
- niska bela pena
- srednja pena
- visoka pena
- opadanje pene
- hlađenje i taloženje
- Prvi znaci vrenja se
pokazuju stvaranjem belog pokrivača od
pene koju stvara ugljen-dioksid, a koji
se oslobađa prilikom vrenja i prelazi u
atmosferu. Pri kraju ove faze vrenja
počinju se nakupljati male količine
hmeljnih smola i belančevinskih
materija, što se naziva faza niske bele
pene.
- U ovom stadijumu mehurići
ugljen-dioksida razvijaju se intenzivnije
i nastaje gušća kompaktna pena, koja se
počinje podizati. Usled pojačanog
izdvajanje hmeljnih smola, pena dobija
žućkasto-smeđu boju. Boja zavisi od
hemijskog sastava i koncentracije
sladovine i sorte kvasca i količine
hmelja.
- Treća faza predstavlja
fazu najintenzivnijeg zrenja. U ovoj fazi
temperatura dostiže maksimum, a
nastajanje pene je najintenzivnije.
- Četvrta faza je
karakteristična po tome što se u njoj
pored smenjivanja pene i njenog
postepenog propadanja dolazi do
flokulacije pene i bistrenja piva. Pena
se postepeno gubi i na kraju površina
piva ostaje pokrivena tankim slojem pene.
Proizvod dobijen na kraju ove faze naziva
se "mlado pivo".
- U ovoj fazi se pivo hladi
kako bi se ubrzalo taloženje kvasca i
postigla temperatura 4-5° C. Za
određivanje završetka glavnog zrenja
služi stepen prevrelosti i spoljni znaci
na površini sladovine, odnosno
"mladog piva". Pivo se uzima u
čašu od 50ml i kada se dobro prosvetli
treba da pokazuje suspendovane čestice
na dnu i to bi bio znak da se dobro
izbistrilo i da je proces glavnog vrenja
završen.
Naknadno
zrenje i vrenje
Za naknadno vrenje
karakteristična je lagana fermentacija šećera,
pri kojoj se odigravaju isti procesi kao kod
glavnog vrenja, ali oni teku sporije. Brzina
biohemijskih reakcija procesa se smanjuje usled
nižih temperatura i manjeg broja ćelija kvasca
po jedinici zapremina piva, jer se glavni deo
kvasca uklanja po završetku glavnog vrenja. U
toku naknadnog vrenja oksido-redukcioni
potencijal piva opada, tom prilikom dolazi do
oksidacije nestabilnih materija, usled čega se
pojavljuje fino oksidaciono zamućenje, koje se
samo delimično odstranjuje filtracijom, a
ostatak se otklanja prirodnim taloženjem. Ovo
bistrenje piva predstavlja drugu fazu vrenja i
sastoji se u tome što ćelije kvasca apsorbuju
belančevine zamućenja i druge suspendovane
materije koje padaju na dno. U toku naknadnog
vrenja kojagulišu se belančevine, taninske
materije i hmeljne smole. U toku zrenja menja se
ukus mladog piva, dolazi do smanjenja gorčine
što se objašnjava procesom koagulacije i
razgradnje hmeljnih smola.
Bistrenje
i istakanje piva. Gotovo pivo
Filtracija
piva
Poznato je da u toku
procesa glavnog vrenja i zrenja dolazi do
određenih fizičko-hemijskih i organo-leptičkih
promena u sastavu i osobinama piva. Pivo se
bistri, ćelije kvasca i druge suspendovane
materija belančevinsko-taninskog kompleksa se
talože, a oslobođeni ugljen-dioksid se veže za
pivo, tako da poprima svoj konačan sastav, ukus
i druge osobine. Filtrirano pivo treba da bude
kristalno bistro, sa potrebnom trajnosti, ukusom
i ostalim karakteristikama. Radi toga, filtracija
ima veliki značaj kao poslednja faza proizvodnog
procesa, jer tek filtrirano pivo ima sve one
karakteristike koje traže potrošači. Danas se
u svetu u cilju postizanja bistrenja piva
primenjuju dva osnovna postupka, i to:
- separacija piva
- filtracija piva
Separacija
piva
Bistrenje piva na
separatoru odvija se na bazi centrifugalne sile.
Poznato je da sladovina i pivo sadrže izvesne
čestice različite specifične težine koje se
talože usled gravitacione sile. Pivo dolazi pod
pritiskom u bubanj u kome su smešteni
rotirajući tanjiri. Tanjiri su smešteni na
šuplje vreteno koje služi za ulaz piva. Po
bubnju pivo prolazi između tanjira i osnovice
bubnja u prostor za taloženje. Krupne čestice
se izdvajaju usled centrifugalne sile ka
periferiji, pa se na taj način vrši stvaranje
taloga. Ovaj talog se u određenim vremenskim
intervalima izbacuje. Pošto su separatori
hermetički zatvoreni održava se konstantan
pritisak i ne dolazi do gubitka piva i smanjenja
koncentracije ugljen-dioksida.
Filtracija
piva
Osnovna prednost
filtracije piva je mogućnost oštrije filtracije
i postizanje veće bistrine. Kvalitet filtracije
gotovog piva zavisi od pravilnog izbora i
doziranja kisel-gura koji odgovara zahtevima za
postizanje određenog stepena bistrine piva. U
većini slučajeva čestice zamućenja koje treba
odstraniti iz piva su male pa je potrebno
stvoriti odgovarajući porozni sloj koji će ove
čestice zadržati prilikom filtracije. Na taj
način se iz tečne faze izdvajaju čestice tako
da se dobija bistra tečnost. Za filtriranje se
obično koriste filtracioni ulošci koji su
izrađeni u vidu ploča iz kombinacije celuloze i
pamuka. Na filtracionim ulošcima se formira prvo
jedan naplavni sloj grubog kisel-gura, a zatim se
nanosi kisel-gur finije granulacije koji formira
filterski sloj koji zadržava čestice i na taj
način omogućava da kroz filtracione slojeve
prolazi potpuno čist filtrat, oslobođen svih
taložnih materija i ćelija kvasca.
Karakteristike
kisel-gura
Kisel-gur kao sredstvo za
filtriranje, proizvodi se od slojeva diatomeja
(alge kremenjašice). Kad je pravilno pripremljen
najbolje odgovara zahtevima koji se postavljaju
idealnom sredstvu za filtriranje: svojim
oblikovanim česticama stvara veoma prepostljivu
filter-pogaču koja omogućuje najbolje
filtraciono delovanje. U hemijskom sastavu
kisel-gur je najvećim delom sastavljen od
silicijumovih dioksida i aluminijumuvih oksida.
Filtracija je poslednja
faza u proizvodnom procesu, koji predhodi
punjenju piva u burad, boce i limenke pa je
nužno da joj se posveti posebna pažnja. Kako sa
stanovništa bistrine i drugih tehnoloških
zahteva za kvalitetno pivo, tako i sa
stanovništva ekonomičnosti izvođenja ove
tehnološke operacije.
Punjenje piva
Filtrirano pivo dolazi u
tankove pod pritiskom u kojima treba da se
zadrži 8-12h pre punjenja. Zadržavanje piva u
tankovima ima svrhu da se pivo ohladi na
temperaturi 1-2° kako bi se sprečilo penušanje
u procesu otakanja piva. Pivo se puni pod
izobarometarskim pritiskom. Pod ovim pojmom se
podrazumeva konstanti protiv-pritisak
ugljen-dioksida kojim se omogućava normalno
punjenje piva i koji sprečava gubitak
ugljen-dioksida i oksidacija piva.
Hemijski
sastav i osobine piva
Glavni sastojci gotovih
piva su voda, alkohol, ugljen-dioksid i ekstrakt
(neprevreli deo ekstrakta). Zavisno od sorte piva
sadržaj alkohola se kreće od 2-6%. Pored etil
alkohola u pivu se nalaze male količine viših
alkohola. U pivu normalno ima 0,30-0,40%
ugljen-dioksida. Prisustvo ugljen-dioksida deluje
povoljno na ukus, daje svežinu, a predstavlja i
važnu komponentu za penušavost piva. Sposobnost
držanja pene zavisi o količini i hemijskom
sastavu ekstrakta. Od piva se traži da pri
punjenju u čašu peni tako da se ova gusta i
čvrsta pena, tako da se ova gusta i čvrsta pena
zadrži na površini najmanje 3 minuta. Mehurići
ugljen-dioksida koji se dižu od dna ka površini
pomažu održavanju pene. Ekstrakt piva pretežno
čine ugljeni hidrati i manja količina proteina,
aminokiselina, glicerina i sastavnih delova
hmelja. Od sastava ekstrakta zavisi punoća ukusa
piva. Hemijski sastav ekstrakta ne zavisi samo od
vrste slada, nego i načinu proizvodnje sladovine
i vođenju fermentacije, odnosno stepenu
konačnog prevrenja na kraju fermentacije.
Živeli!
Literatura
- dr.ing. Šemiz Mahmud,
"Tehnologija piva", Poslovna
zajednica industrije piva Jugoslavije,
Beograd, 1979.
Maturski rad iz
hemije
Gimnazija "Dositej
Obradović"
Mentor: Zagorac Štefica
05.05.2000., Bačka Topola, Yugoslavia
Webmaster: nikolak@xfilesfan.com
|